Мисија Ћирила и Методија. Старословенски језик и писма (глагољица и ћирилица). Почетак писмености код Србa

Словени се у 9. веку одричу паганства и почињу да прихватају хришћанство. Ширењем хришћанства Рим и Цариград ширили су своју економску и политичку моћ. Придобијали су вернике покрштавањем паганских народа. Мисионари су проповедали веру на грчком или латинском језику. На тим језицима су биле написане црквене књиге. Словени нису знали ни грчки ни латински, а нису имали ни учитеље који би им на њима разумљивом језику проповедали веру. Желећи да се одупре притиску немачког свештенства, великоморавски кнез Растислав (Моравска – данашња Чешка) тражи од византијског цара Михајла III да му пошаље учитеље који биширили хришћанство на словенском језику и описмењавали Словене. Византијски цар 863. године шаље у Моравску два брата Солуњана, Константина Филозофа и Методија, који су добро знали словенски језик. Пре поласка на пут у Моравску, браћа су саставила прво словенско писмо – глагољицу (глаголати – говорити) за словенски језик и превели богослужбене књиге са грчког језика.

Година 863. је година почетка словенске писмености.

Константин (у монаштву назван Ћирило) и Методије били су из Солуна (Грчка).

Константин (Ћирило) рођен је 826. или 827. године. Изучавао је науке са будућим царем Михајлом. Био је библиотекар и архивар Цариградске патријаршије. Предавао је филозофију у Великој школи у Цариграду.

Методије је рођен 815. године. Био је високи државни чиновник. Управљао је једном облашћу настањеном Словенима. Био је калуђер, а потом игуман. Браћа Ћирило и Методије проглашени су свецима због заслуга у описмењавању Словена. 

О раду Ћирила и Методија писао је наш чувени писац Милорад Павић у свом делу Хазарски речник. 

 

У Солуну и околини већинско становништво било је словенско, па су њих двојица од малих ногу одлично говорили словенски језик. Речи које Константин и Методије нису знали на словенском језику градили су по узору на грчки. Чак су преузимали реченичне моделе из грчког. Тако је половином 9. века настао старословенски језик – први књижевни језик свих Словена, чија је основа говор словенског становништва Солуна и околине. Старословенски језик је био искључиво црквени језик – могао се чути и читати само у цркви.

• Глагољица је прво словенско писмо. Саставили су је Константин (Ћирило) и Методије у 9. веку.

• Старословенски језик је први књижевни језик свих Словена.

• О писменима је прва словенска расправа, прво научно дело на старословенском језику које говори о значају глагољице. Написао ју је Црноризац Храбар у 10. веку. У првом делу расправе објашњава се да Словени нису имали књиге пре него што су покрштени, већ су се служили цртама и резама. Потом су почели да записују словенске речи грчком и латинском графијом (словима).

Двојица браће су била у Моравској нешто више од три године. За то време обучавали су своје ученике да би и они могли да шире хришћанство на старословенском језику (постоје подаци који казују да су њих двојица, директно или индиректно, описменили и обучили преко три хиљаде ученика). Такође, преводили су црквене књиге на старословенски језик. 

Рад Ћирила и Методија, као и њихових ученика, никада није био лак, јер су од самих почетака наилазили на непријатељство латинско-немачког свештенства.

Посебно тешка времена настала су за Словене, словенску писменост и словенско богослужење након Ћирилове (869. г.) и Методијеве (885. г.) смрти. Њихови ученици имали су тежак задатак да наставе започето након што су били протерани из Моравске. Неки од њих одлазе на југ, ка Јадранском мору, а неки у Бугарску.

Ћирилови и Методијеви ученици (Климент и Наум) настављају рад својих учитеља и састављају друго словенско писмо које су у Ћирилову част назвали – ћирилица. 

Центри ширења словенске писмености постају Охрид (Македонија), у коме се налази велики број манастира и школа у којима Ћирилови и Методијеви ученици раде, и Преслав (Бугарска).

Ћирилица је друго словенско писмо. Саставили су је Ћирилови и Методијеви ученици крајем 9. или почетком 10. века..

Помиње се петорица ученика: Горазд, Климент, Наум, Сава и Ангеларије. После смрти учитеља, њихови ученици су били прогањани јер су ширили хришћанство. Горазду и Сави се губи сваки траг, Ангеларије умире у Бугарској. 

Старословенски језик се брзо ширио у словенском свету. Не зна се тачно кад се писменост проширила међу Србима, али се претпоставља да је то било између 864. и 867. године. Срби су, такође, прво прихватили глагољицу, коју је убрзо потиснула ћирилица.

О употреби старословенског језика код Срба најбоље сведоче сачувани споменици:

– Маријино јеванђеље (написано глагољицом) и Темнићки натпис (написан ћирилицом).

Маријино јеванђеље је један од најстаријих глагољских споменика. Данас се налази у Руској националној библиотеци у Петрограду.

Темнићки натпис је један од најстаријих ћириличких споменика. Одликује се лепотом уклесаних слова. Данас се чува у Народном музеју у Београду.

Глагољица је настала од једне врсте старог грчког писма (већина слова), од старојеврејског писма и од коптског писма. Споменици исписани глагољицом су: Маријино јеванђеље, Зографско јеванђеље, Охридско јеванђеље итд. 

Ћирилица је потиснула глагољицу. Настала је од једне врсте грчког писма и допуњена је словима којих у грчкој азбуци није било. Споменици исписани ћирилицом су: Савина књига, Темнићки натпис, Самуилов натпис, Супрасаљски зборник итд.

   

Маријино јеванђеље                                                     Мирослављево јеванђеље

 

Темнићки натпис

У старословенском језику сва су слова једнаке величине (нема великих и малих слова). Увећавано је само оно што је требало истаћи, као и почетна слова одређених целина (пасуса). Речи су се у једном реду писале спојено.

Дан 24. мај прославља се као Дан Ћирила и Методија, Дан словенске писмености. Тај празник обележава већина словенских земаља (Русија, Србија, Бугарска, Украјина, Белорусија, Македонија итд.) као празник свесловенског просветитељства и сећања на браћу Солуњане.

Најстарији ћирилски споменици писани су на пергаменту (кожа нарочитим поступком прерађена за писање), који се користио све до 15. века. Крајем 13. века почиње да се користи папир – јефтинији и лакши материјал за писање.

Књиге су преписиване у то време и преписивачи су у њих уносили понешто из свог говора (прилагођавали гласове, уносили речи). Тако старословенски језик почиње да се мења, па су у 12. веку настале његове редакције (рецензије): чешка, руска, бугарска и српска. 

Црквенословенски језик је назив за све редакције старословенског језика.

Српскословенски језик
Први српски књижевни језик је српска редакција старословенског језика или српскословенски језик.  Настаје током 12. века и служи потребама Православне цркве и српске средњовековне државе. Све до прве половине 18. века српскословенски језик  је био књижевни језик. Најстарији сачувани рукопис на српскословенском језику је Мирослављево јеванђеље.
У средњем веку једна од најважнијих књижевних врста било је житије (биографија). Житија су писана српскословенским језиком и у њима је описан живот владара или истакнутог црквеног поглавара. Писана су да би се њима учврстио култ владара који су проглашавани за свеце.  У 13. веку житија су писали  Стефан Првовенчани (Житије Светог Симеона) и Доментијан (Житије Светог Саве, Житије Светог Симеона). Теодосије у првим деценијама 14. века пише житија Светог Саве и Светог Петра Коришког.
У делима правне садржине, повељама, уговорима, писмима владара, српскословенски језик је имао више народних језичких особина. Душанов законик, који је донесен 1349. године, писан је народним језиком са елементима српскословенског језика. Тим закоником су утврђене обавезе, али и права, како сељака, тако и властеле. Важио је на целој територији српске државе.
Падом српских средњовековних држава под турску власт (15. век) културни развој српског народа је прекинут.


Рускословенски језик
Дугу епоху у развоју српскословенског језика прекинула је Велика сеоба Срба.
У аустријско-турском рату (1683-1699) турска војска није успела да опседне Беч и Аустријанци су кренули у снажан противнапад. У борбу се укључио и велики део српског народа верујући да ће на ослобођеним територијама створити своју државу.
Када су Турци поново почели да освајају изгубљене српске територије, плашећи се турске одмазде због тога што су ратовали на страни Аустрије – Срби беже преко Саве и Дунава у Угарску (данашња Војводина и Мађарска). Велику сеобу Срба 1690. године  предводио је патријарх Арсеније III Чарнојевић.
Са српским народом беже калуђери и свештеници, који су наставили књижевни рад у јужној Угарској. Преписивали су црквене књиге које су понели са собом, али су почели и сами да пишу дела религиозно-поучног карактера на српскословенском језику.
У Угарској, у новој средини, Срби су били изложени католичким културним притисцима – гушена су њихова верска и национална права. Да би се одупрли притисцима, окрећу се Русији и траже руске учитеље који би ширили православље на словенском језику. Године 1726. на позив српског митрополита Петровића, долази учитељ Максим Суворов и у Карловцима отвара „Славјанску школу“, а потом долази и Емануел Козачински, који 1733. године отвара „Латинску школу“. Те школе негују рускословенски језик, што је, у ствари, била руска редакција старословенског језика. Рускословенски језик је потиснут у другој половини 18. века, када га замењује славеносрпски језик.



Славеносрпски језик
По одласку руских учитеља, многи писци уносе елементе народног језика у своја дела на рускословенском језику. Средином 18. века настаје мешавина рускословенског и народног српског језика позната као славеносрпски језик. Славеносрпским језиком су писали писци с краја 18. и почетком 19. века, а први српски часопис писан тим језиком био је „Славеносрпски магазин“ Захарија Орфелина, штампан у Венецији 1768. године.
Пошто није била написана граматика славеносрпског језика, у писању нису морала да се поштују никаква правила, па су могли да пишу и они који су били мање образовани. У то доба све више се истиче потреба за стварањем на народном језику. За ту просветитељску идеју залагао се Доситеј Обрадовић, али сам се никада није у потпуности ослободио рускословенских речи, па и он припада писцима који су стварали на славеносрпском језику.