Глагоски род

 Глаголи у српском језику према прелазности глаголске радње могу бити прелазни, непрелазни и повратни.

Прелазни глаголи означавају радњу коју вршилац (субјекат) врши на трпиоцу (бићу или предмету радње). Трпилац радње је прави објекат, исказан акузативом без предлога, а питања која постављамо уз прелазне глаголе гласе: КОГА/ШТА? Примери: листати, слушати, писати, носити, волети, певати, сањати, брисати, кувати...

Непрелазни глаголи означавају радњу која не захтева прави објекат (акузатив без предлога), не обухватају неко биће или ствар као предмет своје радње. Они имају само вршиоца, али не и трпиоца, и обично означавају стања. Уз њих не можемо да постављамо питања: КОГА, ШТА, што значи да не могу имати прави објекат. Примери: спавати, лежати, ходати, ићи, седети, скакати, пливати, плакати, ронити...

Повратни глаголи означавају или да субјекат врши радњу на себи (прави повратни глаголи), или да најмање два субјекта узајамно врше радњу један на другоме (узајамно-повратни глаголи), или да је то неко стање које се дешава субјекту (неправи повратни глаголи).

а) прави повратни – субјекат врши радњу над самим собом, он је уједно и трпилац радње, односно објекат: умивати се (себе), купати се, чешљати се, шминкати се, обући се...

 б) узајамно-повратни – имају најмање два вршиоца који врше радњу један над другим: руковати се, грлити се, спријатељити се, мимоићи се, рвати се ...

в) неправи повратни – обично означавају стања и уз њих стоји повратна речца се, а не ненаглашен облик повратне заменице себе: смејати се, надати се, чудити се, радовати се, смрзавати се.